.svg)
Reda Milano nastala je iz ljubavi prema obući i želje da stvorimo nešto što će trajati. Kao treća generacija obućara, verovala sam da je moja dužnost da spojim porodičnu tradiciju sa modernim dizajnom i stvorim brend koji će se izdvajati.
Sve je počelo kada sam upoznala investitore. Predložili su mi da zajedno radimo na brendu cipela, i u tom trenutku sam pomislila da je to prirodan korak, moja dužnost. Uložili su poverenje u mene, a ja sam želela da pokažem da znam, mogu i hoću da stvorim nešto veliko.
Moj optimizam nije dotakao samo mene – obmanula sam njime i svoju rođenu sestru, koja je dizajner. Uverila sam je da ćemo zajedno stvoriti nešto izuzetno, da ćemo svojim znanjem i kreativnošću promeniti pravila igre u industriji. S njenim talentom za dizajn i mojim entuzijazmom, činilo se kao da nema prepreka koje ne možemo savladati.
Međutim, jedna od prvih grešaka desila se odmah na početku. Investitori su mi dodelili mentora, iskusnog šefa proizvodnje, koji je predložio da angažujemo modelara iz Italije – stručnjaka koji bi se pobrinuo da uzorci budu besprekorni i da cela kolekcija ima profesionalnu osnovu. Mentor je bio u pravu, ali investitori su želeli da uštede. Bila sam pod velikim emotivnim pritiskom, između onoga što sam znala da je ispravno i njihovih želja. Na kraju, odlučila sam da ne poslušam mentora, što je značilo da sam izgubila njegovu podršku i morala sve da radim sama, bez potrebnog iskustva i resursa.
Prvi koraci: Snovi i surova realnost
Prve kolekcije bile su izazov na svakom nivou. Rokovi nisu postojali, majstori su kasnili, a proizvodnja nije mogla da isprati našu viziju. Prva sezona nije ni stigla u prodaju. Drugu smo pokušali da plasiramo kroz agente u Italiji, ali nismo uspeli da napravimo uzorke na vreme. Treća sezona bila je prekretnica. Konačno smo uspeli da isporučimo kolekciju – nije bila savršena, ali prodali smo je.
Na MICAM-u, najvećem sajmu obuće u Milanu, naš brend se po prvi put predstavio. Usred mora brendova i poznatih imena, uspeli smo da prodamo 5.500 pari cipela. Bio je to ogroman uspeh za početak. Ali naši investitori nisu bili zadovoljni. Za njih, ti brojevi nisu bili dovoljni. Njihova očekivanja, naviknuta na masovnu proizvodnju, činila su da svaki naš korak deluje kao neuspeh.
Proizvodnja: Neprekidna borba
Proizvodnja je bila najveći izazov. Jedna fabrika nas je razočarala lošim kvalitetom i uslovima rada, dok su druge kršile dogovore i čak krale naše modele. Svaka kolekcija bila je borba, a svaki dan proveden u fabrici bio je test izdržljivosti.
Dok sam trčala od fabrike do fabrike, pokušavajući da kontrolišem beskrajne greške i rešavam probleme, noćima sam maštala o fabrici. Zamišljala sam kako bih je organizovala, kako bi radnici radili u poštenim uslovima, kako bih konačno imala kontrolu nad kvalitetom i proizvodnjom. Verovala sam da bi sopstvena fabrika bila rešenje svih problema. Danas, gledajući unazad, shvatam koliko je ta ideja bila naivna.
Jedino u čemu sam iskreno uživala svakog trenutka je bila produkcija reklamnog materijala za potrebe brenda. Ali i tu je bilo razočaranja.
Kampanja “Ko nosi pantalone” spojila je modu i umetnost na način koji je bio ispred svog vremena. Ali bez sredstava za promociju, ta prelepa priča ostala je nevidljiva. Pandemija je donela još jedan udarac, a rat u Ukrajini zatvorio je vrata ka ruskom tržištu – poslednjoj velikoj šansi za Reda Milano.
Na kraju, brend je postao teret. Lager se rasprodavao po niskim cenama, a moja energija bila je usmerena ka fabrici koju smo preuzeli. Reda Milano je polako nestala.
Preuzimanje fabrike: Nova nada ili početak kraja?
Kada smo odlučili da preuzmemo fabriku, činilo se kao logičan korak. To je bilo jedino mesto gde su cipele Reda Milano bile proizvedene na nivou koji smo želeli. Osećala sam se vezano za ljude koji su tamo radili i videla potencijal u saradnji s komšijskim gigantom iz obućarske industrije.
Prvi meseci delovali su obećavajuće. Klijenti su se vraćali, posao je bio stabilan, i činilo se da konačno možemo da stvorimo nešto dugotrajno. Ali kako je vreme prolazilo, problemi su se gomilali. Klijenti su snižavali cene, a mi smo bili prinuđeni da radimo za manje, često na ivici isplativosti.
Prevare i zlostavljanje: Testovi izdržljivosti
Novi klijenti su doneli nade, ali i razočaranja. Na primer, zvanični proizvođač za Zaru je izneverio je naše poverenje, gomilajući dugove koje nikada nije platio. Dva italijanska klijenta su nas konstantno ponižavala, iako smo isporučivali besprekorne proizvode.
Sve to je bio test izdržljivosti – kako finansijski, tako i emotivno. Naučila sam koliko je važno postaviti granice i prepoznati znakove upozorenja ali ne i pre nego što postane prekasno.
Konačni udarci: Kraj jednog sna
Dok smo se borili s prevarama i neplaćanjima, čak i navodno prijateljski domaći klijent je izneverio svoja obećanja, ostavljajući nas s radnicima bez posla.
U celoj plejadi klijenata za koje smo radili samo dva saradnje su bile normalne.
Komšijski gigant, s nižim cenama i manjim narudžbinama nas je dokusurio. Na kraju, sve je kulminiralo dugovima i osećajem potpune iscrpljenosti.
Fabrika je postala simbol borbe koja je trajala predugo.Nismo prepoznali kada je vreme za prekid ili kraj.
Ovo nije priča sa srećnim krajem, ali je priča o stvarnosti – o tome kako se snovi, strast i trud mogu suočiti s nepremostivim izazovima.
